Lopoč otkriven slučajno

Naučni rad objavljen u časopisu Phytotaxa opisuje novu vrstu iz roda Victoria, kolumbijski džinovski lokvanj (Victoria colombiana).

U rodu su do sada bile poznate samo tri druge vrste, a ova biljka pridružuje se najvećim čudima prirode, sa listovima koji mogu da dostignu prečnik od čak dva metra.

Priča o njenom naučnom otkriću počela je sasvim slučajno, fotografijom na društvenim mrežama, a završila se trkom sa vremenom u čamcu, u jedan sat posle ponoći, kroz poplavljenu kolumbijsku prašumu.

Karlos Magdalena, stručnjak za hortikulturu i naučna istraživanja u Kraljevskoj botaničkoj bašti Kju (Royal Botanic Gardens, Kew), prvi put je saznao za ovaj lokvanj pre pet godina, kada je na Instagramu ugledao fotografije koje je Džeremaja Haris snimio u kolumbijskoj oblasti Inirida.

Haris vodi rasadnik biljaka mesožderki u Sjedinjenim Američkim Državama, ali tada nije bio svestan značaja svog otkrića i pogrešno je identifikovao biljku kao mnogo rasprostranjeniju vrstu Victoria amazonica.

Magdalena, međutim, kao stručnjak za lokvanje, odmah je posumnjao da nešto nije u redu. Poznato prirodno stanište vrsta roda Victoria ne obuhvata reku Iniridu u departmanu Gvainija u Kolumbiji. Ova reka pripada gornjem slivu Orinoka, treće najduže reke Južne Amerike i jednog od najvažnijih plovnih puteva na kontinentu.

Zbog toga je posumnjao da bi mogla da bude reč o potpuno novoj vrsti.

Kako bi proverio svoju pretpostavku, pregledao je satelitske snimke reke Iniride i brojnih okolnih jezera. Na njima je uočio nekoliko listova lokvanja koji su očigledno pripadali istoj biljci, što je potvrdilo da se predstavnici roda Victoria zaista nalaze u tom području. Haris je potvrdio da su biljke na internet mapama iste one koje su mu lokalni vodiči ranije pokazali.

Magdalena je zatim stupio u kontakt sa Maurisijom Bernalom iz Botaničke bašte Hoze Selestino Mutis u Bogoti, koja takođe uzgaja lokvanje roda Victoria u svojim tropskim postavkama i već dugo sarađuje sa Kjuom.

Zajedno su blisko sarađivali sa Nilom Rodrigezom, Haimeom Ernandezom i Gustavom Melom, pripadnicima autohtonih zajednica iz rezervata del Rio Atabapo, Karanakoa-Juri-Laguna Morokoto i Pjinave-Pijapoko el Pahuil, kako bi organizovali terensku ekspediciju u Iniridu.

Rodrigez je ispričao da za ove lokvanje zna još od detinjstva, iako se nije sećao da ih je viđao u velikom broju. Posle gotovo dve godine planiranja, ekspedicija je konačno bila spremna.

Ekipa je krenula na petodnevnu ekspediciju kroz prašumu oko Iniride, ali je do petog dana izgledalo da će se vratiti praznih ruku. Pronašli su samo dve pojedinačne biljke, a nijedna nije bila u cvetu.

To je predstavljalo veliki problem. Za pouzdano naučno opisivanje vrste potreban je plodan herbarski primerak, odnosno presovan i osušen biljni materijal koji uključuje cvet. Takvi primerci omogućavaju botaničarima da upoređuju biljke sa drugim herbarskim zbirkama, poput one u Kjuu, koja sadrži 6,4 miliona primeraka.

Pored toga, činilo se da se pronađene biljke teško nose sa visokim vodostajem i kasnom, ali intenzivnom kišnom sezonom.

Uprkos neuspehu, tim je nastavio potragu duž reka Iniride i Gvijare, nadajući se da će pronaći još primeraka. Međutim, novih otkrića nije bilo.

Preokret je usledio uoči povratnog leta za Bogotu, zakazanog za devet sati ujutru. U 23 časa, Magdalena je svom čamdžiji, Gustavu Melu, pripadniku autohtone zajednice Tukano poznate po izuzetnim navigacionim veštinama, objasnio koliko je ekipa razočarana. Melo je tada rekao da tačno zna gde mogu da pronađu još primeraka ovog lokvanja.

Do leta je ostalo svega deset sati, pa su u jedan sat posle ponoći krenuli u potpunom mraku, udaljavajući se od aerodroma i zalazeći sve dublje u poplavljenu prašumu. Oslanjali su se na Melovo iskustvo i instinkt kako bi se probili kroz zahtevno okruženje.

Neposredno pre izlaska sunca stigli su do malog jezera usred džungle. Tamo su pronašli drugu populaciju sa još pet primeraka vrste V. colombiana, među kojima je jedna biljka bila u cvetu.

Ovo otkriće obezbedilo je materijal neophodan za zvanično naučno opisivanje vrste. Tim je dokumentovao ukupno sedam biljaka u dva jezera, a zatim požurio nazad na aerodrom i stigao na vreme za let.

Magdalena je istakao značaj ovog otkrića: „ovo je jedna od onih izuzetnih priča u kojima su se, uz pomoć društvenih mreža i tehnologije, spojili znanje autohtonih zajednica i hortikulturno iskustvo, što je dovelo do zaista izvanrednog botaničkog dostignuća. To je i podsetnik da je priroda i dalje puna iznenađenja i čuda.

Sada kada znamo da ovaj lokvanj postoji, naša odgovornost je da ga bolje upoznamo i zaštitimo. Toliko biljaka u prirodi suočava se sa pretnjom izumiranja da više jednostavno ne možemo da odlažemo delovanje.“

Herbarski primerci položeni su i montirani u herbarijumu JBB pri Botaničkoj bašti Hoze Selestino Mutis u Bogoti. Taksonomsko istraživanje započeto je uz pomoć i pod nadzorom Martena Kristenhusa, taksonoma biljaka, autora i istoričara hortikulture koji radi u Velsu za Botaničko društvo Velike Britanije i Irske i počasni je saradnik za istraživanja u Kraljevskoj botaničkoj bašti Kju.

Kristenhus je naglasio koliko je ova vrsta posebna: „nove vrste otkrivaju se stalno, ali malo njih je toliko veliko, spektakularno i prepoznatljivo kao ova. Ovaj džinovski lokvanj može se videti čak i iz svemira, što upečatljivo podseća na to koliko još ne znamo o životu na našoj planeti.

Možemo da sačuvamo samo ono za šta znamo da postoji, a otkrića poput ovog pokazuju zašto su istraživanje i razumevanje prirodnog sveta toliko važni.“

Bernal je dodao: „divno je videti kako nešto što je jednoj osobi sasvim obično i svakodnevno drugoj može predstavljati skriveno blago. Ovaj slučaj pokazuje snagu i lepotu dijaloga i zajedničkog stvaranja znanja. Veoma sam ponosan što sam, zajedno sa svojim kolegama, učestvovao u ovom otkriću.“

Naknadna analiza koju je pomoću geografskih informacionih sistema (GIS) sproveo Karlos A. Pedraza-Penalosa iz organizacije DreamGIS Colombia otkrila je i treće jezero u kojem raste ovaj lokvanj.

Poređenje satelitskih snimaka ukazalo je na mogućnost da postoje i dodatne biljke koje postaju vidljive tokom sušnijih perioda, kada nivo vode opadne. Međutim, tada je pristup ovim lokacijama složeniji. Tokom sezone visokog vodostaja, kada su šume poplavljene, teren je lakše istraživati čamcem, dok je kretanje pešice znatno teže.

Trenutno se procenjuje da u prirodi postoji između 30 i 50 pojedinačnih biljaka vrste V. colombiana. To ukazuje na izuzetnu retkost ove vrste i na rizik od njenog izumiranja.

Zbog toga je neophodno detaljnije pretraživanje satelitskih snimaka, uz pomoć naprednijih tehnologija, kako bi se otkrile do sada nepoznate populacije i utvrdio stvarni broj biljaka i njihovih prirodnih staništa. Istraživački tim radi i na pripremi zvanične procene za Crvenu listu Međunarodne unije za očuvanje prirode (IUCN), sa ciljem da se vrsta klasifikuje kao kritično ugrožena.

Ipak, postoje razlozi za optimizam. U toku su napori da se obezbedi dugoročna zaštita vrste V. colombiana, uključujući mogućnost uspostavljanja nove, naturalizovane populacije u pristupačnijem jezeru na teritoriji autohtone zajednice.

Takva lokacija mogla bi da podrži razvoj lokalnog ekoturizma, a istovremeno bi obezbedila dodatnu zaštićenu populaciju izvan udaljenog prirodnog staništa ove biljke.

Istraživači se nadaju da će nastaviti prikupljanje semena kako bi uzgajali biljke u Bogoti i proučavali njihova svojstva u kontrolisanim uslovima.

Ako ti napori budu uspešni, postoji mogućnost da se jednog dana ova vrsta uzgaja i u botaničkoj bašti Kju, zajedno sa svojim srodnicima: vrstama V. amazonica, V. cruziana i V. boliviana.