Животиње
Plastika u Amazonu
MANAUS, Brazil — U vodama Amazona piraruku živi između dva sveta. U vodama siromašnim kiseonikom, karakterističnim za poplavna jezera, ova ogromna riba izranja na površinu kako bi udahnula vazduh.
Tokom najmanje 100 miliona godina evolucije razvila je izmenjeni plivaći mehur koji funkcioniše poput primitivnih pluća.
Ova retka prilagodba omogućila joj je da opstane u uslovima koji su previše surovi za mnoge druge vrste riba.
Danas, međutim, upravo ta sposobnost preživljavanja donosi novi rizik: zagađenje mikroplastikom.
„Amazonsko okruženje je već veoma zahtevno“, rekao je biolog Adalberto Val, rukovodilac Nacionalnog instituta za nauku i tehnologiju za adaptacije vodenih organizama Amazona (INCT-Adapta). „Ovde imamo visoke temperature, nizak nivo kiseonika u vodi… Organizmi već reaguju na te izazove jer su tome prilagođeni kroz evoluciju. A onda počinjemo da dodajemo nove izazove, poput plastike.“
Kada disanje postane rizik
Piraruku može da preživi najviše oko 10 minuta bez izranjanja po vazduh.
Piraruku (Arapaima gigas) zavisi od organa za disanje vazduha koji je povezan sa izmenjenim plivaćim mehurom. Zbog toga dolazi u direktan kontakt sa mikroplastikom koja pluta na površini vode.
Oslanjajući se na postojeća saznanja o ovoj vrsti, Val i istraživači sa Univerziteta Britanske Kolumbije u Kanadi objavili su rad o opasnostima ovakve izloženosti.
Kada mikroplastika dospe u organ kojim piraruku diše vazduh, jedan od glavnih rizika predstavlja „mehaničko oštećenje“. Čestice mogu fizički blokirati glotis i tako otežati protok vazduha.
Glotis takođe sadrži ćelije koje registruju nivoe kiseonika i ugljen-dioksida. Mikroplastika može da ošteti te ćelije i poremeti kontrolu disanja kod ribe.
Val navodi da mikroplastika može i da „zarobi“ elemente neophodne za normalno funkcionisanje organizma. Natrijum, kalijum i kalcijum, na primer, mogu da se vežu za plastične čestice i tako postanu nedostupni za uobičajene telesne funkcije.
„S druge strane, mikroplastika je strano telo unutar organizma“, rekao je Val. „Organizam pokušava da je napadne i uništi, što izaziva upalne procese. Tako nastaje začarani krug u kojem životinja usmerava energiju na borbu protiv mikroplastike, pokrećući niz drugih procesa koji je mogu učiniti bolesnom.“
Pošto piraruku diše vazduh, veća je verovatnoća da će mikroplastika dospeti u njena unutrašnja tkiva. Kada jednom uđe u tkivo, zagađenje više nije samo problem za ribu, već predstavlja i ozbiljno pitanje za stanovništvo Amazona koje se oslanja na ribu kao izvor hrane.
Poplave i suše menjaju rizik
Mikroplastika je već pronađena u različitim vodenim ekosistemima Amazona
Iako su naučna istraživanja ovog problema relativno nova, prisustvo mikroplastike u vodama Amazona dobro je dokumentovano. Čestice su pronađene od velikih reka do šumskih potoka poznatih kao igarapé, ali i u jezerima i mangrovama na ušću Amazona.
U velikim rekama, poput Amazona i Negra, velika količina vode može da razredi zagađenje, ali ne sprečava plastiku da putuje, taloži se na rečnom dnu ili nakuplja u područjima sa sporim strujanjem.
Problem je mnogo izraženiji u urbanim sredinama, gde potoci i jezera primaju neprečišćene otpadne vode i nepropisno odbačen otpad.
U Manausu su istraživači pronašli visoke koncentracije mikroplastike u urbanim potocima, koje su dostizale čak 74.550 čestica po kubnom metru (MPs/m³).
Na jezeru Puraquequara, na istočnoj strani grada, istraživači su pronašli mikroplastiku u probavnom traktu polovine jaraquija koje su analizirali. Jaraqui je najviše konzumirana riba u saveznoj državi Amazonas.
Val navodi da postoji veliki broj globalnih istraživanja mikroplastike, ali da se ona uglavnom bave zagađenjem okeana i obalnih područja, sa većim fokusom na morske životinje.
U Amazonu istraživači tek pokušavaju da utvrde kako ovo zagađenje reaguje sa specifičnim karakteristikama najvećeg rečnog basena na svetu.
„Postignut je značajan napredak u merenju prisustva mikroplastike u Amazonu, ali moramo mnogo više da uradimo kada je reč o njenoj dinamici u različitim sredinama i kretanju kroz različite tipove predela“, rekao je Val.
Jedna od posebnosti Amazona je poplavni puls, odnosno sezonski rast i pad nivoa reka. Tokom sezone visokih voda, različita staništa se povezuju, uključujući poplavne ravnice i poplavljene šume, pa zagađivači mogu da se šire na velikom prostoru.
Tokom sušne sezone, kada nivo vode opada, plastične čestice se koncentrišu u bazenima, kanalima, sedimentu i izolovanim staništima. Time se povećava izloženost vodenih organizama.
Različiti tipovi voda u Amazonu takođe utiču na ponašanje mikroplastike. Kisela crna voda poput one u reci Negro i mutna bela voda bogata sedimentom, kakva je karakteristična za Amazon, mogu različito da deluju na plastične čestice.
U nekim sredinama to može pogodovati njihovom usitnjavanju, dok u drugim čestice mogu da se talože na dnu reka i jezera.
Vegetacija dodatno menja situaciju. Plutajuće biljke, poznate kao makrofite, mogu da deluju kao fizičke prepreke koje zadržavaju plastične čestice i usporavaju njihovo kretanje nizvodno.
Međutim, isto zadržavanje može mikroplastiku učiniti dostupnijom životinjama koje žive u takvim biljnim zajednicama, hrane se njima ili se kroz njih kreću, od malih riba do morskih krava.
Male ribe u potocima pod većim rizikom
U uskim amazonskim potocima čak i manje količine mikroplastike mogu imati ozbiljne posledice
Dok piraruku, jedna od najvećih slatkovodnih riba na svetu, nastanjuje velike reke i jezera, Amazon je dom i bezbrojnim malim vrstama koje žive rasute kroz mrežu uskih vodenih tokova poznatih kao igarapé.
Praćenje koje je sproveo istraživač Andreu Rico pokazalo je da su koncentracije mikroplastike u glavnim tokovima velikih reka, poput Amazona, Negra, Tapajósa i Tocantinsa, i dalje bile dovoljno niske da ne predstavljaju toksičan rizik.
Međutim, u urbanim potocima Manausa i Beléma najmanje 20% praćenih lokacija imalo je koncentracije iznad bezbednih granica za vodeni svet, pokazala je njegova studija objavljena 2023. godine.
Ekološkinja i profesorka Federalnog univerziteta Mato Grosso (UFMT) Danielle Regina Ribeiro-Brasil odlučila je da prouči upravo ove zanemarene ekosisteme potoka.
„U velikoj reci mikroplastika se raspršuje u ogromnoj količini vode i može predstavljati manji rizik“, rekla je. „Ali u igarapé potocima, posebno onima koji primaju kanalizaciju i otpad iz gradova, čak i niža koncentracija može imati veliki uticaj.“
Ribe su prikupljane u slivovima reka Guamá i Acará-Capim u saveznoj državi Pará, na područjima pogođenim krčenjem šuma, stočarstvom i širenjem urbanih sredina.
Mikroplastika je pronađena u škrgama i probavnom traktu svih analiziranih riba osim jedne. Ukupno je pronađeno 383 plastične čestice.
„Podaci su iznenađujući jer smo ranije mislili da će biti veoma zagađene samo ribe koje se hrane sedimentom ili biljkama, ali je prisustvo mikroplastike široko rasprostranjeno, uključujući i predatore“, rekla je Ribeiro-Brasil. Prema njenim rečima, to pokazuje da je zagađenje plastikom već duboko ugrađeno u lokalne lance ishrane.
U proseku je pronađeno 5,6 čestica po jedinki.
„Ne deluje kao mnogo“, rekla je Ribeiro-Brasil. „Ali govorimo o malim životinjama koje žive u uskim kanalima. Zato čak i manja količina može izazvati fizička oštećenja.“
Gutanje sitnih čestica može izazvati začepljenja probavnog sistema i unutrašnje povrede. Čestice se takođe lako zadržavaju na škrgama, što potencijalno može ometati disanje i funkcionisanje imunog sistema.
Reakcije se razlikuju i među vrstama. Lambari (Hemigrammus unilineatus), koji naraste do oko 5 centimetara, imao je niži nivo kontaminacije, dok je jacundá (Crenicichla regani), dugačak približno 7 centimetara, nakupljao više čestica u škrgama. Ova retka prilagodba omogućila joj je da opstane u uslovima koji su previše surovi za mnoge druge vrste riba.
Danas, međutim, upravo ta sposobnost preživljavanja donosi novi rizik: zagađenje mikroplastikom.
„Amazonsko okruženje je već veoma zahtevno“, rekao je biolog Adalberto Val, rukovodilac Nacionalnog instituta za nauku i tehnologiju za adaptacije vodenih organizama Amazona (INCT-Adapta). „Ovde imamo visoke temperature, nizak nivo kiseonika u vodi… Organizmi već reaguju na te izazove jer su tome prilagođeni kroz evoluciju. A onda počinjemo da dodajemo nove izazove, poput plastike.“
Kada disanje postane rizik
Piraruku može da preživi najviše oko 10 minuta bez izranjanja po vazduh
Piraruku (Arapaima gigas) zavisi od organa za disanje vazduha koji je povezan sa izmenjenim plivaćim mehurom. Zbog toga dolazi u direktan kontakt sa mikroplastikom koja pluta na površini vode.
Oslanjajući se na postojeća saznanja o ovoj vrsti, Val i istraživači sa Univerziteta Britanske Kolumbije u Kanadi objavili su rad o opasnostima ovakve izloženosti.
Kada mikroplastika dospe u organ kojim piraruku diše vazduh, jedan od glavnih rizika predstavlja „mehaničko oštećenje“. Čestice mogu fizički blokirati glotis i tako otežati protok vazduha.
Glotis takođe sadrži ćelije koje registruju nivoe kiseonika i ugljen-dioksida. Mikroplastika može da ošteti te ćelije i poremeti kontrolu disanja kod ribe.
Val navodi da mikroplastika može i da „zarobi“ elemente neophodne za normalno funkcionisanje organizma. Natrijum, kalijum i kalcijum, na primer, mogu da se vežu za plastične čestice i tako postanu nedostupni za uobičajene telesne funkcije.
„S druge strane, mikroplastika je strano telo unutar organizma“, rekao je Val. „Organizam pokušava da je napadne i uništi, što izaziva upalne procese. Tako nastaje začarani krug u kojem životinja usmerava energiju na borbu protiv mikroplastike, pokrećući niz drugih procesa koji je mogu učiniti bolesnom.“
Pošto piraruku diše vazduh, veća je verovatnoća da će mikroplastika dospeti u njena unutrašnja tkiva. Kada jednom uđe u tkivo, zagađenje više nije samo problem za ribu, već predstavlja i ozbiljno pitanje za stanovništvo Amazona koje se oslanja na ribu kao izvor hrane.
Poplave i suše menjaju rizik
Mikroplastika je već pronađena u različitim vodenim ekosistemima Amazona
Iako su naučna istraživanja ovog problema relativno nova, prisustvo mikroplastike u vodama Amazona dobro je dokumentovano. Čestice su pronađene od velikih reka do šumskih potoka poznatih kao igarapé, ali i u jezerima i mangrovama na ušću Amazona.
U velikim rekama, poput Amazona i Negra, velika količina vode može da razredi zagađenje, ali ne sprečava plastiku da putuje, taloži se na rečnom dnu ili nakuplja u područjima sa sporim strujanjem.
Problem je mnogo izraženiji u urbanim sredinama, gde potoci i jezera primaju neprečišćene otpadne vode i nepropisno odbačen otpad.
U Manausu su istraživači pronašli visoke koncentracije mikroplastike u urbanim potocima, koje su dostizale čak 74.550 čestica po kubnom metru (MPs/m³).
Na jezeru Puraquequara, na istočnoj strani grada, istraživači su pronašli mikroplastiku u probavnom traktu polovine jaraquija koje su analizirali. Jaraqui je najviše konzumirana riba u saveznoj državi Amazonas.
Val navodi da postoji veliki broj globalnih istraživanja mikroplastike, ali da se ona uglavnom bave zagađenjem okeana i obalnih područja, sa većim fokusom na morske životinje.
U Amazonu istraživači tek pokušavaju da utvrde kako ovo zagađenje reaguje sa specifičnim karakteristikama najvećeg rečnog basena na svetu.
„Postignut je značajan napredak u merenju prisustva mikroplastike u Amazonu, ali moramo mnogo više da uradimo kada je reč o njenoj dinamici u različitim sredinama i kretanju kroz različite tipove predela“, rekao je Val.
Jedna od posebnosti Amazona je poplavni puls, odnosno sezonski rast i pad nivoa reka. Tokom sezone visokih voda, različita staništa se povezuju, uključujući poplavne ravnice i poplavljene šume, pa zagađivači mogu da se šire na velikom prostoru.
Tokom sušne sezone, kada nivo vode opada, plastične čestice se koncentrišu u bazenima, kanalima, sedimentu i izolovanim staništima. Time se povećava izloženost vodenih organizama.
Različiti tipovi voda u Amazonu takođe utiču na ponašanje mikroplastike. Kisela crna voda poput one u reci Negro i mutna bela voda bogata sedimentom, kakva je karakteristična za Amazon, mogu različito da deluju na plastične čestice.
U nekim sredinama to može pogodovati njihovom usitnjavanju, dok u drugim čestice mogu da se talože na dnu reka i jezera.
Vegetacija dodatno menja situaciju. Plutajuće biljke, poznate kao makrofite, mogu da deluju kao fizičke prepreke koje zadržavaju plastične čestice i usporavaju njihovo kretanje nizvodno.
Međutim, isto zadržavanje može mikroplastiku učiniti dostupnijom životinjama koje žive u takvim biljnim zajednicama, hrane se njima ili se kroz njih kreću, od malih riba do morskih krava.
Male ribe u potocima pod većim rizikom
U uskim amazonskim potocima čak i manje količine mikroplastike mogu imati ozbiljne posledice
Dok piraruku, jedna od najvećih slatkovodnih riba na svetu, nastanjuje velike reke i jezera, Amazon je dom i bezbrojnim malim vrstama koje žive rasute kroz mrežu uskih vodenih tokova poznatih kao igarapé.
Praćenje koje je sproveo istraživač Andreu Rico pokazalo je da su koncentracije mikroplastike u glavnim tokovima velikih reka, poput Amazona, Negra, Tapajósa i Tocantinsa, i dalje bile dovoljno niske da ne predstavljaju toksičan rizik.
Međutim, u urbanim potocima Manausa i Beléma najmanje 20% praćenih lokacija imalo je koncentracije iznad bezbednih granica za vodeni svet, pokazala je njegova studija objavljena 2023. godine.
Ekološkinja i profesorka Federalnog univerziteta Mato Grosso (UFMT) Danielle Regina Ribeiro-Brasil odlučila je da prouči upravo ove zanemarene ekosisteme potoka.
„U velikoj reci mikroplastika se raspršuje u ogromnoj količini vode i može predstavljati manji rizik“, rekla je. „Ali u igarapé potocima, posebno onima koji primaju kanalizaciju i otpad iz gradova, čak i niža koncentracija može imati veliki uticaj.“
Ribe su prikupljane u slivovima reka Guamá i Acará-Capim u saveznoj državi Pará, na područjima pogođenim krčenjem šuma, stočarstvom i širenjem urbanih sredina.
Mikroplastika je pronađena u škrgama i probavnom traktu svih analiziranih riba osim jedne. Ukupno je pronađeno 383 plastične čestice.
„Podaci su iznenađujući jer smo ranije mislili da će biti veoma zagađene samo ribe koje se hrane sedimentom ili biljkama, ali je prisustvo mikroplastike široko rasprostranjeno, uključujući i predatore“, rekla je Ribeiro-Brasil.
Prema njenim rečima, to pokazuje da je zagađenje plastikom već duboko ugrađeno u lokalne lance ishrane. U proseku je pronađeno 5,6 čestica po jedinki.
„Ne deluje kao mnogo“, rekla je Ribeiro-Brasil. „Ali govorimo o malim životinjama koje žive u uskim kanalima. Zato čak i manja količina može izazvati fizička oštećenja.“
Gutanje sitnih čestica može izazvati začepljenja probavnog sistema i unutrašnje povrede. Čestice se takođe lako zadržavaju na škrgama, što potencijalno može ometati disanje i funkcionisanje imunog sistema.
Reakcije se razlikuju i među vrstama. Lambari (Hemigrammus unilineatus), koji naraste do oko 5 centimetara, imao je niži nivo kontaminacije, dok je jacundá (Crenicichla regani), dugačak približno 7 centimetara, nakupljao više čestica u škrgama.
Na dnu reke tamoatá pronalazi plastiku
Ribe koje se hrane sedimentom mogu unositi mikroplastiku koja se taloži na dnu
Renan Amanajás, inženjer ribarstva i istraživač Nacionalnog instituta za istraživanja Amazona (INPA), kaže da znanje o ovom problemu još mora da se proširi.
„U Amazonu postoji više od 3.000 vrsta riba. Kod mnogih su posledice mikroplastike slične, ali moramo istražiti da li postoje novi obrasci povezani sa specifičnostima svake vrste“, rekao je.
Piraruku je odličan primer. Njene upalne reakcije i fiziološki stres slični su reakcijama drugih riba, ali njena potreba da izranja po vazduh stvara jedinstvene rizike koje je teško porediti sa vrstama iz drugih delova sveta.
Amanajás proučava uticaj mikroplastike na još jednu jedinstvenu amazonsku ribu, tamoatá (Hoplosternum littorale).
Ova riba je brojna na dnu jezera i poplavnih područja i hrani se organskim ostacima koji se talože u sedimentu. Zbog toga je posebno izložena česticama koje se nakupljaju na rečnom dnu.
Za predstavu o mogućem nivou izloženosti, istraživači procenjuju da sediment reke Negro sadrži oko 13 miliona čestica mikroplastike po kubnom metru.
„Podaci koje smo do sada prikupili pokazuju da koncentracija mikroplastike od samo 0,0005% u ishrani već može da naruši dobro stanje ove životinje, poveća nivo stresa i izazove gubitak telesne mase“, objasnio je Amanajás.
Prema njegovim rečima, upalna reakcija koja nastaje kao posledica toga ugrožava druge važne funkcije organizma.
Rizik se može preneti sa ribe na ljude
Mikroplastika u ribama otvara tri velika pitanja: očuvanje prirode, bezbednost hrane i ljudsko zdravlje.
Zagađenje mikroplastikom ne ostaje samo unutar organizama riba. Ono se širi i na istorijski odnos između stanovništva Amazona i ribe koju koristi kao hranu.
Prvi problem je očuvanje prirode. Uz postojeće pritiske poput pesticida, klimatskih promena, krčenja šuma i izgradnje brana, zagađenje plastikom dodaje novi sloj pritiska na vodeni biodiverzitet regiona.
Iako još postoje velike praznine u znanju o punom obimu posledica, istraživanja pokazuju da mikroplastika može promeniti osnovne biološke procese kod životinja.
Drugi problem je bezbednost hrane. Riba je osnovni deo ishrane u Amazonu. Kako je Amanajás rekao, ona je „najveći izraz kulture ljudi koji ovde žive“.
U saveznoj državi Amazonas ljudi u proseku pojedu 14 kilograma ribe godišnje, dok je nacionalni prosek 2,8 kilograma. U priobalnim zajednicama koje se u velikoj meri oslanjaju na ribolov za sopstvene potrebe, potrošnja je često znatno veća.
U takvom kontekstu, mikroplastično zagađenje posebno zabrinjava jer bi moglo da ugrozi budući rast, telesnu masu i kvalitet ribljeg fonda.
„Možemo sa sigurnošću reći da mikroplastika menja sposobnost riba da dobijaju na težini, jer se deo energije koja bi bila iskorišćena za rast preusmerava na borbu protiv ovog upalnog procesa“, rekao je Amanajás.
„Ali još nemamo dovoljno podataka koji pokazuju kako se ovo zagađenje kreće kroz amazonske riblje populacije, bilo da potiču iz uzgoja ili divljeg ribolova.“
Konkretna istraživanja o uticaju mikroplastike na razmnožavanje amazonskih riba još nedostaju. Međunarodna istraživanja, međutim, pokazuju da ove čestice mogu oštetiti reproduktivne organe i ugroziti razvoj embriona i potomstva.
U Amazonu, gde su istraživanja već pronašla mikroplastiku u probavnom traktu desetina vrsta, naučnici sada pokušavaju da utvrde kako bi takva izloženost mogla da utiče na divlje populacije, a samim tim i na lokalno ribarstvo.
Treći problem odnosi se na ljudsko zdravlje. Hrana je jedan od glavnih puteva kojim ljudi mogu biti izloženi mikroplastici. Studija iz 2025. godine, koja je analizirala ribe iz Južnog kineskog mora i moreuza Malaka, pronašla je mikroplastiku u jestivim tkivima komercijalnih vrsta.
U proseku je pronađeno 8,95 čestica po jedinki, dok je procenjeno da kroz konzumiranje ribe dnevni unos može dostići 1,6 čestica po osobi.
Slična istraživanja za amazonske ribe još ne postoje, ali naučnici smatraju da je ovakav put izloženosti veoma verovatan i u ovom regionu.
„Znamo da su životna sredina i ljudsko zdravlje povezani. Kvalitet našeg okruženja utiče na kvalitet naših života“, rekao je Val.