Mistifikovani Puma rodjak

Tokom decenija, nestali predator Miracinonyx trumani širom je bio poznat kao američki gepard zbog svog vitkog tela i dugih nogu. Novo istraživanje sada pokazuje da je sličnost bila zavaravajuća.

Genetički i hemijski dokazi sugeriraju da je životinja zapravo bila bliski rođak modernog pume, sposobna da preživi u različitim okruženjima i čak se oslanjala na ribu u Arktiku.

Puma rođak u maski

Istraživači koje predvode naučnici sa Univerziteta u Kaliforniji, Santa Kruz, analizirali su nuklearne paleogenomi i stabilne izotope iz fosilnih ostataka Miracinonyx trumani. Njihova saznanja, objavljena u časopisu Current Biology, potvrdila su da vrsta nije blisko povezana sa pravim gepardima. Umesto toga, bila je sestrinska vrsta modernog pume i odvojena je od te evolutivne linije pre otprilike 2,6 miliona godina.

Njeno gepardovo slično izgledanje stoga izgleda kao primer konvergentne evolucije, gde nepovezane životinje nezavisno razvijaju slične osobine jer se suočavaju sa sličnim ekološkim pritiscima. Uže telo i dugi prednji nogu životinji su možda pomogli da se efikasno kreće preko otvorenih pejzaža. Međutim, za razliku od visoko specijalizovanog grabljivca za sprintanje, M. trumani izgleda da je bio mnogo prilagodljiviji.

Njegovo stanište dosezalo je Arktik

Studija takođe dramatično proširuje poznati geografski raspon vrste. Istraživači su otkrili da je M. trumani živeo oko 20 stepeni severnije nego što se ranije prepoznalo. Fosili pokazuju da su populacije naseljavale oblasti koje se protežu od umerenih regiona poput Vašingtona i Floride do Arktičkog Yukona. Procenjuje se da su odrasle životinje težile oko 150 funti, stajale su otprilike 3 stope visoko i merile su oko 8 stopa od glave do repa.

Prva autorka Cassatt-Johnstone objasnila je da je vrsta pokazivala izuzetnu ekološku fleksibilnost, slično modernim pumama. Napomenula je da je tim takođe identifikovao mutacije gubitka funkcije u genima koji su uključeni u dnevne ritmove, što je možda pomoglo severnim populacijama da se nose sa ekstremnim sezonskim ciklusima svetlosti arktičkih leta i zima.

Severni Mačići možda su jeli Ribu

Jedno od najiznenađujućih saznanja se odnosilo na ishranu. Stabilni izotopni dokazi sugerišu da su populacije koje su živele u Arktiku zauzimale veoma različitu ekološku nišu u poređenju sa onima dalje na jugu. U Jukonu, mačke su izgleda delovale kao tertiarni potrošači i možda su se uglavnom oslanjali na anadromnu ribu poput lososa. Dalje na jugu, verovatno su lovili kopnene plen na otvorenim travnatim poljima.

Koautor studije Matthew Wooller objasnio je da je vrsta zauzimala ogroman geografski raspon dok je pokazivala veoma različite oblike specijalizacije na suprotnim krajevima. Ova fleksibilnost mogla je pomoći M. trumani da preživi u okruženjima koja su se dramatično razlikovala po klimi i dostupnosti hrane.

Genetika otkriva više iznenadjenja

Naučnici su sekvencirali genomi visoke pokrivenosti iz fosila starima između 23.000 i 31.000 godina.

Njihova analiza otkrila je još jednu neobičnu karakteristiku: M. trumani, zajedno sa svim felidama uključenim u studiju, nije imala funkcionalnu verziju gena koji je uključen u detekciju kiselog ukusa. Mačke su već poznate po nedostatku funkcionalnih receptora za slatkast ukus, ali ovo predstavlja prvi slučaj inaktivacije gena za kiseli ukus kod felida.

Takve senzorne promene se ponekad mogu povezati sa specijalizovanom ishranom, iako istraživači nisu identifikovali jednoznačno objašnjenje za ovaj gubitak.

Spora propast pre isčeznuća

Genomi takođe pokazuju nisku genetičku raznovrsnost u populacijama i iz Vajominga i iz Jukona. Međutim, istraživači nisu pronašli znakove ekstremnog ukrštanja ili naglog kolapsa populacije. Umesto toga, dokazi ukazuju na postepeni pad koji je trajao od ranih do kasnih Pleistocena.

Stara autorka Beth Shapiro objasnila je da niska genetička raznovrsnost sama po sebi verovatno nije uzrokovala izumiranje. Predložila je da je dugotrajni pad možda umanjio sposobnost vrste da odgovori kada su se promenili uslovi okoline.

Studija u krajnjem rezultatu pokazuje koliko zavaravajući mogu biti izgledi kod izumrlih životinja. Miracinonyx trumani izgledao je kao gepard, ali njegova genetika, ishrana i način života otkrivaju mnogo kompleksnijeg grabljivca oblikovanog svojim sopstvenim evolutivnim putem.